Čini se danas više nego ikada živimo u vremenu kada su pretnje od ljudi koji su pripadnici terorističkih organizacija (bombaši samoubice) ili pojedinaca koji poseduju oružje i spremni su da ga koriste na javnim mestima, nikada veće i realnije. Mnogi posežu za instaliranjem bezbednosnih kućnih sistema sa video nadzorom, kako bi se barem kod svoje kuće osećali sigurno.

Nameće se pitanje – šta sa javnim mestima?

Koje su prednosti i mane postavljanja video nadzora u školama, na aerodromima, u biblioteci, prodavnici, klubu? Da li mislite da se kamerama na svakom ćošku privatnost gubi u potpunosti, i je li to previsoka cena bezbednosti? Koliko smo uopšte bezbedniji sa kamerama?

Razlozi „ZA“ kamere na javnim mestima

Na prvom mestu povećava se stepen ukupne javne bezbednosti. Pomoću snimaka moguće je otkriti brojne kriminalne radnje u javnom prevozu, muzeju, na parkingu, koncertima, sportskim dešavanjima… Najčešće se koriste panoramske kamere koje snimaju dešavanja 360 stepeni oko sebe, i njihova prvenstvena uloga je da deluju preventivno i odvrate kriminalce od činjenja razbojništva, jer im je jasno da lako mogu biti pronađeni i uhapšeni.

Statistike pokazuju da prisustvo video nadzora smanjuju stopu kriminala, u nekim slučajevima i do 20%.

Nadležni mogu recimo i da deluju ukoliko bi se  sumnjive individue koncentrisano pojavljivale na određenoj lokaciji, i pregledanjem snimaka eventualno ustanove njihove motive za takvo ponašanje. Generalno uzev, svako od nas bi se verovatno osećao sigurnije, jer većina ljudi veruje da prisustvo kamera smanjuje šanse da dođe do nekog razbojništva.

Nakon što je zločin već počinjen, šanse da se počinioci privedu pravdi su značajno veće ukoliko je mesto zločina pokriveno kamerama. Programi za prepoznavanje lica su jako uznapredovali tako da ako je osoba snimljena dok vrši krivično delo, šanse da otkrijemo njen identitet su velike. (Pre par godina pomoću takvog jednog softvera prepoznate su osobe odgovorne za napad na bostonskom maratonu.)

Video nadzor svoju primenu nalazi i u saobraćaju – postavlja se na semafore kako bi se preventivno zaustavili nesavesni vozači od prolaska kroz crveno svetlo. Nadležni kamere mogu da koriste i kako bi u realnom vremenu uočavali gužve, i regulisali saobraćaj.

„PROTIV“ kamera na javnim mestima

U debatama na ovu temu, prvi argument protiv upotrebe kamera na javnim mestima je povreda privatnosti pojedinaca. Dok provodite vreme u parku ii kafiću sa vašom devojkom ili mladićem, dok vozite automobil, ili se samo šetate ulicom, svesni ste da vas oko kamere snima i neko  posmatra. Stvara se osećaj nelagode i narušavanja  privatnosti, jer se protiv naše volje deo naših života snima i dostupan je nadležnima.

Sledeći ozbiljan problem su zloupotrebe, do kojih može doći tako što neko npr. hakuje sisteme video nadzora, koristi ih u voajerske svrhe, ili postavlja kamere i tamo gde na to uopšte nema pravo.

Mnogi se ne slažu i da upotreba kamera zaista smanjuju ukupnu stopu kriminaliteta, već da samo pospešuje njegove druge vidove. Terorističke napade činjenica je, ne možemo sprečiti u momentu kada se dešavaju, ali jeste moguće skupiti više dokaza, ili sprečiti neki sledeći.

U prilog njihovoj rasprostranjenijoj upotrebi ne ide ni finansijski momenat – sistemi su preskupi i ne garantuju takve rezultate da se u njih ulažu abnormalne količine novca.

Možemo se složiti da postavljanje kamera na strateškim mestima podiže ukupnu javnu sigurnost, pomaže pri prevenciji kriminalnih aktivnosti i zaštiti imovine. S druge strane, postoje zločini koji ne mogu biti sprečeni njihovom širom upotrebom, i pitanje narušavanja privatnosti i zloupotreba nije uspešno rešeno do sada. Balansiranje između javne bezbednosti i naše privatnosti je nešto na čemu treba raditi u vremenu pred nama.