Prema opšteprihvaćenoj definiciji, eksproprijacija imovine je prelazak određene nepokretnosti iz privatne u državnu svojinu i to pod prinudom, a koja se vrši uz određenu nadoknadu i zbog takozvanog opšteg interesa. Međutim, ono što predstavlja poteškoću prilikom definisanja celokupnog procesa jeste što pojam opšteg interesa nije precizno određen, već postoje samo pojedinačni kriterijumi, koji se zapravo sastoje u pominjanju primera koji se smatraju najtipičnijim i najvažnijim.
U većini slučajeva eksproprijacija imovine vrši se u situacijama kada je na tom području potrebno izgraditi neki privredni objekat ili stambeni, odnosno komunalni, zatim put ili generalno bilo koji objekat koji je od javnog ili opšteg interesa.
Kada se vrši eksproprijacija imovine, neophodno je i da vlasniku budu ponuđena određena novčana sredstva, a koja se precizno definišu tako da budu pravična. U određenim slučajevima kada se vrši eksproprijacija imovine, ne mora biti ponuđen samo novac, već može biti sklopljen i sporazum između stranaka, kojom prilikom se vlasniku određene imovine može eventualno ponuditi neka nepokretnost.
Proces koji je potpuno obrnut od eksproprijacije je takozvana deeksproprijacija. Taj postupak se vrši ukoliko ne dođe do ispunjenja svrhe koju je eksproprijacija imala.
Da li je moguće izvršiti povraćaj povraćaj eksproprisane imovine?
Možda najbolji primer za eksproprijaciju imovine imamo po završetku Drugog svetskog rata, kada su iz privatnih ruku preuzimani brojni objekti. Tada nisu bili uključeni u postupak advokati za imovinsko pravne odnose, jer bi celokupna situacija izgledala mnogo drugačija. Međutim, danas se sve češće pominje advokat Beograd vezano za temu povraćaja eksproprisane imovine u periodu po završetku Drugog svetskog rata, prosto zato što je na teritoriji glavnog grada ta pojava bila i najčešća.
Mnoge privatne kuće, kao i zgrade, ali i druge građevine i imovina bi i dalje bili u rukama vlasnika da je neki advokat u to vreme smeo da se uključi u celokupan postupak. Na svu sreću, u današnje vreme funkcionišu državne institucije, koje nastoje da vlasnicima vrate nepravedno oduzetu imovinu u tom periodu.
Iako je eksproprijacija u osnovi praktično prinudno oduzimanje privatne svojine zbog nekog opšteg interesa, u periodu po završetku Drugog svetskog rata sve to jeste dešavalo, ali uglavnom je vršena bez neke nadoknade. Čak i ako je vlasnicima bila ponuđena nadoknada, sama činjenica da advokat nije bio uključen u celokupan postupak se ne može karakterisati kao pravno validna. Ali, kao što smo već pomenuli, na svu sreću, sve je više naslednika nekadašnjih vlasnika eksproprisane imovine u tom periodu, koji su shvatili koliko je važno da advokat bude uključen u celokupan postupak i koji su ipak uspeli da dobiju svoje nasledstvo.
Kako u praksi izgleda eksproprijacije imovine?
U zavisnosti od toga koja je cena konkretnog zemljišta ili kvadrata nepokretnosti na određenoj lokaciji, biće zvanično definisano koliko bi novca trebalo da bude ponuđeno vlasniku imovine, koja podleže procesu eksproprijacije. Nakon toga on može da zatraži mišljenje stručnjaka, a advokat će ga sasvim izvesno uputiti u to kako u praksi funkcioniše sam postupak eksproprijacije i šta bi trebalo da učini, ukoliko mu ponuda odgovara.
Ima slučajeva kada vlasnici određene nepokretnosti pokušavaju da odbiju ponudu, ali osnovni cilj koje eksproprijacija ima jeste da bude zadovoljen javni ili opšti interes, pa će se u tom smislu obe strane sigurno da se potrude na najbolji mogući način konkretni spor da reše.