Ideja o osnivanju i izgradnji etno lokacija (bilo je raznih naziva: etno-park, etno-selo, etno-ambijentalna celina) u Jugoslaviji i Srbiji stara je više od pedeset godina.
Razni delovi Srbije su bili „u igri“ za izgradnju lokacije etno-ambijenta, čak je u planu bio prvi etno-park na Avali, ali eto, divna planina Zlatibor izabrana je za mesto gde se pokrenula čitava priča.
Naučna javnost Jugoslavije odavno je pokrenula pitanje izgradnje kompleksnog etno-naselja sa muzejskim delom i hotelsko-turističkim delom. Zarad očuvanja seoskog nasleđa planovi su bili da se svi proračuni i projekti budućeg etno-naselja ili kampa tematski oslone na turističke sadržaje.
Ali, na žalost, do realizacije ideje o osnivanju takvog seoskog ambijenta nije došlo kada je planirano. Tek osamdesetih godina XX veka radna organizacija „Sirogojno“ sa Zlatibora pokrenula je pitanje izgradnje malog etno-ambijenta, etno-parka u kom bi se izlagale rukotvorine domaće radinosti, odevni predmeti pleteni od vune. Uzgred, muzeji na otvorenom u svetu postoje od 19. veka, prvi su otvoreni u Skandinaviji potom kasnije i u Zapadnoj Evropi.
Muzej na otvorenom na Zlatiboru, kako i kada je sve počelo?
Krajem sedamdesetih godina prošlog veka radnici fabrike „Sirogojno“ dali su predlog opštini da nekako prezentuju i prošire priču o svojoj delatnosti – domaćoj radinosti, pletenju odevnih predmeta od vune.
Gospođa koja je pokrenula ideju bila je Dobrila Smiljanić, radnica, pletilja i dizajnerka modela. Modeli iz njene radinosti izlagani su decenijama na revijama u Jugoslaviji i zemjama zapadne Evrope tik pored modela pod imenom Armanija, Pjer Kardena i Sen-Lorana. Tih godina odlično je išao izvoz u zemlje zapadne Evrope preko Jugoeksporta i Geneksa. I danas proizvod zlatiborskih pletilja živi i prodaje se u buticima Pariza, Moskve, Frankfurta. „Sirogojno modni stil“ čine karakterističa tehnika izrade, materijal, koloriti i ornamentika, kad vidimo šareni džemper od vune, komentar sledi: „Divno, a jel iz Sirogojna“?
U Sirogojnu je nastanak muzeja na otvorenom počeo stidljivo – tridesetak starih brvnara, koliba stare tradicionalne arhitekture zlatiborske regije preneto je na lokaciju u Sirogojno, stari ambar, salaš, tor. Entuzijasti su imali ideju da se u naselju podignu i mali proizvodni ateljei za obradu kože, drveta, rada sa keramikom. Posao na izgradnji etno sela počeo je osamdesetih godina, ali usled brojnih problema sa finansiranjem i papirologijom sve je išlo sporo.
Istina, preneto je nekoliko objekata i eksponata, muzej na otvorenom je bio otvoren za razgledanje, ali verifikacija i statusno definisanje, formiranje muzejske celine i pitanje kustosa da bi se takva spomenička celina zakonski obezbedila – sve nabrojano bilo je spremno tek 1985. kada je Skupština Čajetine proglasila „Staro selo Sirogojno“ za nepokretno kulturno dobro – spomenik kulture.
Prijemnica Muzeja, osoblje, radnja za prodaju suvenira i sva potrebna papirologija bili su završeni tek 1992. kada je 30. jula zvanično počeo sa radom Muzej „Staro selo„.
Desetak radnika Sirogojna je odmah zaposleno za stalno, a ovde moramo spomenuti ogroman trud ljudi u timu koji su pomogli da se ostvare svi zadaci na formiranju muzejske zbirke: konzervatori, istoričari umetnosti, etnolozi, turizmolozi, majstori…Uz entuzijazam i pomoć donatora i pojedinaca Muzej je polako počeo sa radom. Jedna od najzaslužnijih za osnivanje, pripremu i brigu o Muzeju na otvorenom bila je Zorica Zlatić Ivković, dugogodišnji rukovodilac muzejske postavke „Starog sela“ i programskih aktivnosti.
Tridesetak starih brvanara sa pokućstvom preneto je u prvo vreme iz okolnih sela, kolibe opremljene sa velikim brojem ekponata, napravljene su staze oko kuća, napravljene pomoćne zgrade za goste za posluženje, rasveta, vodovod….
Kako sve izgleda danas…
Na pet hektara površine danas u Starom selu ima 50 kućica/brvanara punih eksponata. Prve decenije postojanja radilo se na povećanju broj brvnara raznih namena: bilo je staja sa torovima i kotarom sa senom, zasađen je i voćnjak i kačara sa kazanom za pečenje rakije, kovačka radionica sa starim drvenim kolima, sankama i dvokolicama, poljoprivredne sprave i alat.
Krajem devedesetih godina bilo je organizovanih poseta domaćih i stranih gostiju i promovisanje radova pletilja iz sela, modnih revija i kulturno-umetničkih programa.
Napravljene su posebne prostorije za rad kustosa i konzervatorska radionica, depo za smeštaj eksponata, dovršena je sala za programske aktivnosti, urađeni su enterijeri kuhinje i restorana sa terasom, stari vajati. Ono što „Staro selo“ čini prepoznatljivim i interesantnim mestom za odmor je prava dinarska brvnara na kamenom temelju, sa krovom na četiri vode pokrivena slamom umesto crepom ili kamenom.
Danas „Staro selo“ Sirogojno ima raznovrstan program – nisu tu samo stambene jedinice već i privredni deo (gde se prerađuje voće i povrće i prave sir i kajmak), zanatske radionice i poseban deo – čobanski stan, kolibice izgrađene u planini među drvećem, u sred šume, gde leti stočari borave, a stoku puštaju na pašu po okolnim livadama.
Ako planirate na Zlatibor, a imate normalan budžet, dobar plan je iznajmiti apartman direktno od vlasnika preko sajta koji ima najveću ponudu, a onda kao jednodnevni izlet obavezbno posetiti Sirogojno.
Kulturno-umetnički programi
Stalne i privremene postavke pružaju posetiocima priliku da se upoznaju sa tradicijom Zlatibora, životom u selima i kulturnim nasleđem. Posetilac je slobodan da razgleda i kreće se u toj urbanističko-prostornoj mapi i da oseti prostor, kad uđe u kuće u druge objekte prosto se oseća pravi stvarni život starosedelaca Zlatibora.
U programskim aktivnostima učesnici programa trude se da za posetioce ožive stvarne okolnosti života na selu i stara vremena pa su tako angažovane domaćice koje obavljaju kućne poslove kao nekad, bez vode u kući, sa starim ognjištem, rade u cvetnjaku ispred kuće. U kovačkoj i grnčarskoj radionici gosti mogu videti kojim su se alatima služili ljudi Zlatibora s kraja 19. i početke 20. veka. Na primer, kačari su pravili kace i burad za sir, kajmak, rakiju, kravljače za mleko i druge proizvode.
Muzej organizuje pored obilaska mesta i izložbe posvećene biljkama, drvetu, kafanama, letnje škole na različite teme: obrada vune i konoplje, stari zanati; ima i muzičkih festivala, revija etnološkog filma; organizuju se dečji programi, maskenbali i radionice.
Muzej je učesnik i nekoliko Noći muzeja i Nedelja muzeja kroz koje su prošli važni srpski dizajneri, muzičari i fotografi. Neki od programa su: Festival Svet muzike, Oživljavanje tradicionalnog načina privređivanja, Letnja pozornica za decu i desetine drugih programa.
Muzeji kao što je ovaj moraju komunicirati, ispunjavati želje gostima i potrebu za saznavanjem, za stvaranjem, zato rekonstrukcija običaja pruža mogućnost aktivnog učestvovanja u programima Muzeja jer se eksponati (pokućstvo i alati za rad) stavljaju u upotrebu i prestaju da budu mrtvi – posetilac može da uzme eksponat, upotrebi ga i koristi u ambijentu.
Muzej „Staro selo“ u Sirogojnu je odavno postalo značajno mesto u turističkoj punudi Srbije.