Starački domovi su mesto gde će većina nas provesti svoje zlatno doba. I to je sasvim u redu. U takvim godinama svi ćemo biti podložniji bolestima i svakodnevna nega je nešto što nam je ne samo potrebno već i nešto što zaslužujemo na isti način na koji to zaslužuju i naši stari upravo sada.
Ali, u tom zlatnom dobu, ljudi nisu (kao što nisu ni u jednom drugom dobu svog života) bića jednog prohteva. Oni žele da žive, da otkrivaju, da se druže, rade i, najzad, da imaju svoje dostojastvo i mir. Da li im starački domovi to omogućavaju?
Kakvi su savremeni starački domovi?
Starački domovi današnjice, u našoj zemlji ali i u inostranstvu, nažalost nisu mesto na kojem biste hteli da provedete svoje poslednje decenije. Domovi najčešće sasvim ispunjavaju normu jedne zdravstvene institucije. One pružaju zaštitu za naše najstarije građane, obezbeđujući im 24 sata zdravstvene nege. Međutim, starački domovi zaboravljaju da pruže upravo ono što je možda čak i jednako bitno, a to je – dom.
One su institucije, ustanove. U njima su stambene jedinice koje izgledaju kao bolničke sobe i zdravstveni radnici i hodnici koji sasvim podsećaju na bolnicu. U njima, čovek se ne oseća kao da živi u domu. Oseća se kao da živi u bolnici. I, sasvim razumno, velikoj većini to ne odgovara.
No, događa se promena. Poslednjih decenija došlo je do nekoliko novih pristupa konceptu za staračke domove.
Nov pristup!
U čemu leži suština ove promene? Koje su to stvari na koje se najviše obraća pažnja kada se prave novi starački domovi?
Pa, najpre, u pitanju je činjenica da su to zapravo domovi za stare, a ne tek zdravstvene institucije koje se fokusiraju isključivo na pružanje zdravstvene nege ili više pažnje obraćaju na onog koji plaća uslugu umesto na korisnika doma. Naravno, ona ne izostaje, ali je fokus i na mnogim drugim stvarima, poput ličnog dostojanstva i mira i potrebe za druženjem. Pokažimo to na primeru.
Novi starački domovi imaju malo ukućanja, oko deset do petnaest. Ali, tako mali broj potreban je da bi svako imao svoju sobu i svoje kupatilo. Tu imaju mir koji je svakako potreban. Zajedničke aktivnosti su naravno organizovane, i one se dešavaju u zajedničkom dnevnom boravku koji se po nameštaju i izgledu slabo razlikuje od onog koji je u vašem domu. Nestali su pultevi medicinskih sestara i zamenjeni su prijatnom kućnom atmosferom.
U ovakvom okruženju najzad možemo ispuniti lični san koji mnogi od nas dele, a to je san o uživanju u starosti. Ideja o tome da, kada vreme dođe da najzad moramo brigu o sebi da podelimo sa nekim, to neće značiti gubitak dostojastva ili korisnosti u našim životima, već naprotiv, vreme kada ćemo moći da se posvetimo novim stvarima za koje ranije nismo imali vremena. Kada ćemo najzad imati vreme za nas.
Da li promene dolaze dovoljno brzo?
Sve ovo zaista zvuči divno, složićete se, ali pitanje ostaje. Zašto se ovakve promene onda nisu već dogodile? Zašto starački domovi ne izgledaju kao oaze mira i dostojanstva? To je, jer promene dolaze polako. One jesu temeljne, stoga zahtevaju vreme. Ipak, dobra vest je da se dešavaju, i to sve brže. Ubrzo bi naši starački domovi mogli izgledati upravo ovako!