Svaki postupak u kom se raspravlja o zaostavštini preminule osobe naziva se ostavinski postupak ili ostavinska rasprava. Tokom nje se utvrđuje o kojoj vrsti imovine je reč, ko su naslednici i koliki je udeo svakoga od njih. Cilj postupka jeste da se mirno reši neizvesna situacija. Kako spada u domen vanparničnih postupaka, pokreće se po službenoj dužnosti, čim sud sazna da je neko lice preminulo. Uglavnom to čini sud koji odgovara mestu prebivališta pokojnika. U slučaju da pokojnik nije imao prebivalište, onda će pokretanje ostavinskog postupka po službenoj dužnosti pripasti sudu u mestu u kom se nalazi najveći deo imovine pokojnika. 

Kako teče postupak

Ostavinski postupak je kompleksan i sastoji se od nekoliko faza. Najpre se priprema rasprava zaostavštine, potom se vrši popis i procena nasledstva. Kada smrtovnica stigne do suda to je jasan znak da je vreme za pokretanje postupka. Zatim sledi sama ostavinska rasprava, tačnije raspravljanje zaostavštine i na kraju donošenje rešenja o nasleđivanju. Kada je o pripremi rasprave reč sud je dužan da utvrdi sve preduslove za pokretanje rasprave. To znači da treba da ima u vidu da li postoji testament i naslednici, najpre. Zatim da pokrene postupak. U samom postupku sud će raspravljavati o vrednosti imovine, veličini naslednih delova, pravu na zaveštanje i drugo. To znači da je sud u obavezi da na ostavinsku raspravu pozove sve potencijalne naslednike, čak i ako oni nisu srodnici sa preminulim. To znači i one koji su pomenuti u testamentu i legatare. Naslednici imaju pravo da prihvate ili odbiju, tačnije odreknu se nasledstva. U prvom slučaju smatra se da daju pozitivnu izjavu u drugom negativnu. To su dve moguće opcije, jer naslednik ne može nešto delimično prihvatiti ili odbiti. U slučaju da se naslednik odrekne nasledstva u ime nekog drugoga, smatra se da je dao pozitivnu izjavu. To su idealne situacije, kada nema spora među stranama.

Šta se dešava u slučaju neslaganja

Po pravilu, većina ostavinskih rasprava završi se u miru, ali se više pamte one koje ne idu baš tako lako. To su one rasprave u kojima postoje sporne činjenice, u smislu da jedan od naslednika tvrdi da je testament falsifikovan. U takvim slučajevima sud je dužan da prekine raspravu i stranke uputi na parnični postupak u kom će rešiti novonastali spor. Ukoliko do ovake situacije ne dođe, već rasprava prođe kako je zamišljeno, sud donosi rešenje o nasleđivanju kojim utvrđuje ko su naslednici i koliki deo imovine dobijaju. 

Pravni lekovi protiv rešenja

To što je sud na osnovu činjenica utvrdio naslednike i udeo nasledstva, ne znači da će i sami nasledncii biti zadovoljni tom odlukom. Zbog toga je predviđeno da rešenje o nasleđivanju može da se pobije žalbom. Rok je 15 dana od prijema rešenja. U slučaju da je rešenje o nasleđivanju postalo pravosnažno, tada se ne može uložiti žalba već strana koja smatra da je oštećena mora poravnanje tražiti u praničnom postupku. To znači da mora podići tužbu ili postaviti neko od naslednopravnih zahteva nakon što je rešenje o nasleđivanju postalo pravosnažno.