Dok razmišljamo o evoluciji fitnesa i različitim aspektima naše moderne fizičke kulture, dobro je  zapitati se: šta smo izgubili, a šta dobili tim promenama?

Činjenica je da uprkos mnoštvu metoda i programa očuvanja zdravlja, populacija nikada nije bila toliko fizički neaktivna, vezana za kompjuter i van forme. Ne moramo prihvatiti naš sedeći stil života,  ne moramo biti svezani za mašine koje smo stvorili.

Alehandro Hodorovski kaže: „ptice rođene u kavezu misle da je letenje bolest„.

Naučili smo zanemariti svoje telo i bojati se vlastitih prirodnih pokreta. Istina je da još uvek imamo samo svoje telo, pokrenimo ga tako da ostanemo jaki, zdravi i slobodni.

 Fitnes, kakav poznajemo danas, čini se da je relativno moderan izum, slučajno započet 70-ih  sastojao se od trčanja i aerobika.

Međutim, prave telesne vežbe su počele mnogo ranije, u vreme kada ljudi nisu ni mislili da su to telesne vežbe, već su im te vežbe bile način života. Vekovima ljudi nisu imali mašine, aparate, tegove, trake i teretane kakve danas postoje, a ipak su bili u boljoj fizičkoj formi nego mi. Da bismo shvatili zašto je to tako, zašto je danas nezamislivo živeti bez fitnes centara i trenera, šta smo izgubili na tom dugačkom putu, prisetimo se istorije telesnog vežbanja.

 Primalni krik: Trči da bi preživeo!

Telesni razvoj i telesna aktivnost samo su bili rezultat prirodnog puta koji je bio određen praktičnim zahtevima života u divljini; bilo je od vitalne važnosti pobeći od neprijatelja i iskoristii sve što ti priroda daje da bi preživeo. Pokret tela bio je kombinacija motoričkih sposobnosti, manipulacija alatom i oruđem od prirodnih materijala (stena, grana stabala, kamen, školjka, glina itd.) i odbrane.

Kako bi preživio u teškom okruženju punom prepreka (prirodnih, živih i neživih stvorenja) i neprijatelja, čovek praistorije je morao da nauči ne samo kako da trči i hoda već i da: balansira, skače, puže, penje se, podiže teret i nosi ga na daljinu, baca i hva stvari, bori se.

Snaga i pokretljivost našeg pretka nisu razvijani kroz specijalne fitnes programe, metode ili dijete, već su oni bili driblani svakodnevnom, instinktivnom potrebom za ostvarivanjem praktičnih ciljeva za koje je bilo neophodno prilagoditi se.

Danas u strašno udaljenim delovima sveta još postoje plemena koja love i skupljaju, urođenici koji pojma nemaju šta je „nemam kondicije“ ili „idem malo u teretanu da dižem tegove“ i „uradio sam sto sklekova„.

Vojni poligoni

Između 4000. p.n.e. i pada Rimskog carstva 476. godine civilizacije su nastajale i nestajale kroz ratove i osvajanja. Asircima, Vaviloncima, Egipćanima, Persijancima, a kasnije, Grcima i Rimljanima, bilo je užasno važno da je mladić zdrav i fizički spreman. Svrha? Naravno, spremnost za bitku.

Drevna vojna obuka bila je višeslojna; mladi ljudi imali su iscrpljujuće treninge koji su se sastojali od hodanja i trčanja na neravnim terenima, skakanja, puzanja, penjanja, dizanja i nošenja teških stvari, bacanja i hvatanja, nenaoružanih borbi i treninga sa oružjem.

Korišćene su naravno i specifične sprave za vežbanje, razboji na primer, koji su se u međuvremenu toliko evoluirali, da su se odomaćili i postali ne samo nezaobilazni deo gimnastičnih takmičenja, već i bitan detalj svake „sportski nadahnute“ porodice.

Stare civilizacije cenile su fizičku kulturu i sport.

Postoje zapisi o atletskim takmičenjima u drevnom Egiptu, drevni Grci su organizovali slavne Olimpijske igre. Nije iznenađujuće što su se ovi rani sportovi temeljili na praktičnim i prirodnim veštinama pokreta i bili su u osnovi povezani sa treningom za rat – Grci su bili najbolji u takmičenjima u trčanju (ponekad sa oklopom i štitom), u skakanju, bacanju (koplja ili diska ) i u borbama (boks i rvanje).

Izvan vojnog poligona i sporta, Grci, kasnije i Rimljani slavili su lepotu i snagu tela i prihvatili telesnu vežbu kao filozofski ideal i bitan deo celovitog obrazovanja. Oni su zaslužni za ono „u zdravom telu zdrav duh„.

Fizička kultura nije više imala samo praktične potrebe već je postala – „umetnost življenja„.