Ovaj nostalgični članak namenili smo današnjih generacijama koje odlično poznaju noćni provod i kafane u Beogradu, ali ne i onaj pravi  boemski Beograd koji je postojao nekad.

Uz par fotografija i antologijskih video klipova probaćemo da prikažemo kako je Beograd nekada živeo dane svojih boema.

Pred sam kraj XIX veka Beograd je bio više no upola manji od današnjeg, i to ako se izuzmu predgrađa, a računa samo varoš. A varoš beogradska sa savske strane nije tada išla dalje od Bare Venecije i železničke stanice, pružala se do kraja Sarajevske uice (kafana „Tri ključa“) pa dalje izlazila gore na plato sa malom starom crkvom svetoga Save. Obuhvatala je još i Englezovac (sada Mekenzijevu ulicu) a na Carigradski drum izlazila kod „Staroga Đerma„.

Sa ove strane uključivala je Palilulu i Hadži-Popovac i natrag silazila na Dunav. Izvan tog jezgra bila su neuređena predgrađa Čukarice, Senjaka, Čubure, Bulburder, Jalija, pa sve dole nizvodno dalje od Dorćola.

Skadarlija, poznata kao izrazito boemski deo grada, zasebna je gradska traka, između Palilule i Dorćola. Taj čuveni boemski kraj je igrao jednu od značajnijih uloga u istorijskom razvoju kulturnog života Beograda i nekadašnje male Srbije. Njen postanak niko nije nasilno i namenski stvarao, ona se nekako sama stvorila.

Njen prvi uži komšiluk bile su zanatlije, trgovci, glumci koji su punili kafanice i kafane poređane duž cele Skadarske ulice. Po toj ulici ceo kraj je i dobio ime. Nekoliko kafanica bile su prave male, minijaturne, improvizovane bine, na kojima su se odigrale mnoge zanimljive scene i sa kojih su izgovorene mnoge reči pune gipkosti duha i iskrenih misli.

Tu su svraćale eminentne ličnosti grada i Jugoslavije iz krugova književnika, umetnika, naučnika, novinara, glumaca. Neposredna blizina Narodnog pozorišta i vodviljske dvorane Žarka Savića (nekada bioskop Balkan) učinili su ovaj kraj popularnim zbog svoje privlačne i sadržajne atmosfere. Neki od tih malih lokala još žive i održavaju tradiciju. Ostale su kao usamljene junoše: „Tri šešira„, „Dva jelena„, „Dva bela goluba„.

Kafane Skadarije nekada

U gornjem delu ulice nalazila se kafana „Vuk Karadžić„, živopisan starinski ćumez čiji su gosti uglavnom bile dućandžije obližnjih radnji iz Braće Jugovića i Makedonske ulice.

„Zlatni bokal“ je imao zgodan položaj, prostorije kafane su imale uvučeni prostor, neku vrstu terase u vidu „teferiča„. Za sedenje u letnjim danima postojale su klupe sa stolovima, a iznad teferiča rasla je loza i puzavice koje su pružale prisnu atmosferu.

Niže od Zetske ulice kod „Bandista“ su se prepodne skupljali posetioci koji su mezetili i pijuckali. i pevali u četiri glasa. Najbrojniji gosti bili su članovi pozorišnog i vojnog orkestra koji su uvežbavali partirure, što je izgleda inspirisalo vlasnika kafane da kafanu nazove „Bandista“ – (banda, orkestar)

Čuvena kafana „Bumskeler“ na uglu Skadarske i Zetske ulice dobila je ime po jednom od prvih vlasnika, Nemcu Bumu. Kafana je imala dobar, prostran podrum (Bum’ s Keller) pa je tako i dobila ime. Kafana je svojim prostorom, zasebnom sobicom, prijatnom bašticom i ličnostima koje su kroz nju prošle ostala u sećanju kao atraktivno mesto Skadarlije početkom XX veka.

Dve pevačice Kajče i Cveta su u njoj pevale romanse i narodne pesme. Uvežbani orkestri pravili su odličan štimung i raspoložili pubiku u svako doba. Domaćin kafane je dugo stalne mušterije lično dočekivao i razonodio, skoro svake večeri su tu pevali prvi pevači u gradu: Bata Cvijetić, Ruža Denić, pevačica ruskih romansi i Mile Lakić, tada popularni pevač narodnih melodija.

„Dva jelena“ i „Tri šešira“ su bile donekle slične kafane. One su nekako legitimni naslednici „Dardanela„. Političari, umetnici, novinari poput Milorada Gavrilovića, Bore Stankovića, Žanke Stokić tu su provodili slobodno vreme. Zapisano je mnogo adegdota, bilo je mnogo dijaloga, humora, satire… Taj improvizovani ambijent uzajamnosti publike raznih zanimanja ispunjen ushićenjima i prijatnim raspoloženjem bila je privlačna tačka celog grada i Jugoslavije.

Preko puta „Tri šešira“, u Zetskoj ulici stanovali su velikan glumac, čiča- Ilija Stanojević, i prvak drame i reditelj Sava Todorović.

Kafana „Dva jelena“ je imala najveći prostor i imala više odeljenja. Prvo – kafansko svratište, sa odličnom gostinskom atmosferom; u drugo odeljenje mogli su ući samo abonirani gosti (miran deo kafane u kom su se u podne konzumirali aperitiv i pivo, a pred ručak bi taj deo kafane bio krcat glumačke publike). Pesnik Rade Drainac je bio svakodnevna rekvizita ove kafane, plameno recitovao i bio večiti buntovnik protiv konvencionalnosti i malograđanštine.

Jedan od simbola Skadarlije ime je dobila po radnji za proizvodnju šešira „Tri šešira„. Još kad je otvorena 1864. na ulazu su postavljeni simboli radnje – tri šešira. Kad je promenila namenu, simbol i ime su ostali da svedoče o starim danima. Slavni gosti kafane su bili Nušić i Janko Veselinović.

„Ima dana“

Nekada je na mestu ove kafane bila stambena kuća, sa dvorišnim stanovima i dvorištem iza nje. U njoj su stanovali mnogi pozorišni umetnici: Milorad i Lena Gavrilović, Sava Todorović sa suprugom, takođe glumicom, čuvena glumica i pevačica Olga Ilić i drugi.

Restoran „Ima dana“ je novijeg datuma, otvoren je po izvršenoj rekonstrukciji Skadarlije, spajanjem nekadašnjih stanova glumaca Milorada Gavrilovića i Jovana Antonijevića. Naziv restorana je nastao po pesmi Ima dana koju je izvodio nekada popularni pevač Vojkan Tasić.

Poznati gosti Skadarlije

Kako je 1902. godine prestala da radi kafana „Daradneli„, tako su Skadarlijske kafane primile njene goste pod svoj okrilje. Iz drugih krajeva i prostora Jugoslavije, dolazili su da se raspolože i saznaju nove vesti iz politike, kulture, privrede: Davorin Jenko, Antun Gustav Matoš, Milan Saks, Janko Veselinović, Milovan Glišić, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Gustav Krklec.

Svi su oni bili boemi, kako je Tin Ujević govorio:

„Boemstvo ne predstavlja ni klasu ni organizovan pokret, već jedno specifično stanje duha, poimanja stvari i reda u društvu.“

Na kraju, kako ne spomenuti i Đuru Jakšića koji je živeo u kućici u Skadarskoj ulici. Večito nezadovoljan, nespokojan, uvek dužan, menjao je zanimanja- te je bio i književnik i slikar, te učitelj i činovnik, ali uvek boem!

Možda mu je baš to boemstvo pomoglo da napiše pesme koje su bile i lirske i boemske, ako tako možemo reći. Pročitajmo Kroz ponoć nemu, Na noćištu, Kad se setim mila dušo, Mila, pa ćemo shvatiti koliko je boem Đura pogodio štimung i sredinu u kojoj je živeo.

Silom raznih okolnosti, mnogi nekadašnji kućerci i male avlije zamenjeni su modernim profanim zgradama, izvršene su rekonstrukcije uličnog prostora pa je izgubljen lik celog ovog prostora; izgubile su se i stare „arome“ zajedno sa ličnostima koje su davale ton i stil nekadašnjem, prohujalom dobu, trošni kućerci i turska kaldrma kojom je hodao Bora Stanković, sećanja na Starog Gospodina glumca najvećeg formata, čiča Iliju kako dostojanstven i otmen sa zadenutim cvikerom za rever prsnika malo zamišljeno, ali sa pouzdanjem ulazi u prostorije „Dva jelena.“